Lek koji dovodi do isceljenja sam pronašao u sebi

Mladi doktor medicine i homeopatije, Lazar Trifunović, proputovao je planetu prikupljajući znanja koja su ponekad samo produbljivala njegove sumnje, a danas zna da se samo tako stiže do vrhovnog smisla – do ljubavi.

 


Lazar Trifunović, doktor medicine i homeopatije, počeo je da putuje tražeći lek za psihičko stanje za koje klasična medicina nije imala rešenje, ali i odgovore na pitanja kako se sve ljudi leče i kakvi sve medicinski sistemi postoje na našoj planeti. On je „kosmički putnik” zato što je sve to vreme putovao i iznutra, geografijom svoje duše i duhovnosti. Taj drugi put podrazumevao je istraživanje različitih ezoteričnih učenja, tradicije i filozofije. U njemu su se tokom tih putovanja skladno pomešale religija hinduizma i budizma, magija šamana i mističnog pravoslavlja. Nedavno je o tim iskustvima objavljena njegova knjiga intrigantnog naslova „Ja, ili ja, ko sam ja?”

 

„Umeće traganja… To nisu samo daleka putovanja na koje sam se otiskivao da bih otkrio uzroke svojih nemira i sumnji i istraživao drevne medicinske tehnike u najzabitijim delovima planete: Nepalu, Tibetu, zapadnoj Africi, Etiopiji, Južnoj Americi, Indiji, Japanu… Umeće traganja je i sve drugo čime se bavim: homeopatijom koju praktikujem u svojoj ordinaciji u Novom Sadu, joga koju redovno vežbam, fotografija kojom se amaterski bavim, fondacija koju sam svojevremeno osnovao zbog pomoći nezbrinutoj deci… Umeće traganja je ono na šta se naslanjam da bih došao do unutrašnjeg mira u potrazi za izgubljenim osmehom”, kaže Lazar.

 


Od sina uglednog novosadskog ginekologa očekivalo se da, kada je završio medicinu, krene utabanom stazom i nasledi očevu praksu, ali je doktor Trifunović nakon nekoliko godina traganja za drugačijim metodama lečenja odlučio da završi homeopatiju na Vestminster univerzitetu u Londonu u kome je tada živeo.

 

„Imao sam 28 godina kada sam završio medicinu i naizgled pucao od zdravlja, svaki doktor bi to rekao, a bio sam depresivan, pun nemira, košmarnih misli i osećanja. Često sam se budio s mišlju: ‘Oh, ne, još jedan dan ‘. Sanjao sam o tome da se nasmejem kada ujutro otvorim oči i pomislim da je divno što je svanulo. Otputovao sam u Nepal i odmah dobio prvu lekciju: pred najvećim budističkim hramom u Katmandu, video sam gladnu, a vedru i nasmejanu decu koja sa zemlje skupljaju pirinač i jedu ga. Zapitao sam se kako mogu da budu tako puna radosti, a jedu ono što nađu na ulici. Šta je sa mnom? Gde je nestala moja životna radost? Mesec dana kasnije obreo sam se u Indiji. Najpre u svetom gradu Varanasiju u koji sam se nakon toga godinama iznova vraćao. U njemu sam se upoznao sa jogom, ajurvedom, homeopatijom i sida medicinom. Krenuo sam dalje i jedini plan koji sam imao je da nemam plan. Prepustio sam se, nisam znao ni koji je dan, ni koliko je sati. Sam, sa ruksakom, šatorom, vrećom za spavanje, išao sam tamo gde me je put nosio. Za godinu dana prešao sam oko devet hiljada kilometara, putujući od severa do krajnje tačke na jugu, od istoka do zapada i otkrivao mesta koja nisu na turističkim maršrutama, a koja bi mogla da kriju stara znanja.”

 

 

izvor: lovesensa.rs

Add a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *